Radost ulice, Čarls Simić

Osećao sam kao kod kuće u različitim i meni stranim gradovima, kao što su Barselona, Krakov, Meksiko Siti i Sarajevo. Dajte mi ulicu punu ljudi i ja sam srećan. Između organizovanog obilaska grada i posmatranja života njegovih stanovnika, obično biram ovo drugo. Više volim da na nekom ćošku čekam nekog ko uvek kasni, nego da slušam turističkog vodiča. Dikens gunđa u pismima sa putovanja po švajcarskim Alpima, jer ne može da piše bez ulične buke. Nedostaje mu lutanje kroz beskrajni lavirint londonskih ulica. Ako želite da upoznate neku zemlju, njene ljude i običaje, hodajte nekim od njenih gradova i gledajte kako žive bogataši i sirotinja.

Nekada se besposleni, dobro odeveni šetač nazivao flâneur, dokoni posmatrač. To je retka i skoro izumrla vrsta urbanih istraživača i voajera, radoznalih lenjivaca. Bodler je bio jedan od njih. U „Slikaru modernog života“ priseća se priče Edgara Alana Poa „Čovek u gomili“, u kojoj bolesnik rekonvalescent, tek umakao iz senke smrti, zadivljeno posmatra prolaznike kroz izlog nekog kafea. Konačno ulazi u gomilu, privučen izrazom na licu nekog neznanca. On cele noći prati tog čoveka po Londonu i shvata da je on u neprekidnom pokretu, da nikada ne zastaje da predahne i izgleda nikada ne odlazi na spavanje.

Kao većina naših navika, i moja ljubav prema uličnom životu potiče iz detinjstva. Rodio sam se i odrastao u Beogradu, u centru grada koji je tada bio prestonica Jugoslavije. Živeo sam u četvorospratnoj zgradi i ulicu ispod prozora smatrao svojim igralištem. Sa pet godina sam počeo da se iskradam iz kuće da gledam drugu decu kako se igraju. Baka i mama su me grdile zato što im dodatno zagorčavam život. (Kad sam malo porastao, dozvolile su mi da idem napolje, uz opomenu da se ne udaljavam od ulaza. Naravno, nisam ih slušao, odlazio sam sve dalje i dalje, a onda opet dobijao grdnju.) Kao i ostali ljudi iz komšiluka, baka i mama su već imale dovoljno briga. Bila je 1943. godina, Beograd je bio pod okupacijom nacista. Njihova vozila su prolazila gradom i ponekad se zaustavljala pred nekim zgradama u koje su ulazili vojnici. Iz tog perioda pamtim samo nepovezane slike i kratke scene: tri mršave devojčice igraju školice, svuda me prati crno-beli pas, starica hrani vrapce mrvicama belog hleba, dve žene se čupaju za kosu i vrište, smeši mi se nemački vojnik.

Malo kasnija sećanja, kada mi je bilo šest godina, brojnija su i življa. Sećam se savezničkog bombardovanja iz aprila 1944. i oslobađanja grada u oktobru iste godine, u kome su veliku ulogu odigrali Rusi. Tada sam već sve vreme provodio igrajući se sa drugom decom, na ulici ili u ruševinama zgrade preko puta pogođene bombom. Život nije mogao da bude bolji. Naši roditelji i rođaci su uvek bili zaposleni ili odsutni, a bake su često odlazile od kuće u potrazi za hranom. Ko je vodio računa o nama dok smo se igrali napolju, upitao sam se nedavno i setio se da su to bile razne žene iz komšiluka koje su nam priticale u pomoć kada smo zapadali u nevolje. Naravno, nismo ih podnosili zato što nam kvare zabavu, kao onda kada nam je neki stariji dečak svima dao da razgledamo nemački vojni revolver koji je negde našao. Danas mi sećanje na te brižne žene znači mnogo više od osećaja težine tog pištolja na dlanu.

Provod je prestao sa završetkom rata, kada smo krenuli u školu. Bio sam dobar đak, ali nisam voleo školu. Izdržao sam do šestog razreda, počeo da bežim sa časova, a onda bez majčinog znanja sasvim prestao da idem u školu. Nekoliko meseci sam lutao beogradskim ulicama, a onda su u školi konačno primetili da me nema i poslali policajce da obaveste moju majku. Dok je bilo toplo, školske časove sam provodio u dugim šetnjama, a kada su stigli hladnoća i jesenje kiše krio sam se po ulazima ili odlazio u bioskop u retkim prilikama kada sam imao novca. Naravno, bio sam usamljen i jadan, ali nisam se uvek dosađivao i često bio srećan zbog neobičnih i zanimljivih stvari koje sam video. Ako me je nešto učinilo ovakvim kakav sam, to je ovo uličarenje po Beogradu.

Još uvek se oraspoložim i uzbudim kada se nađem u nepoznatom gradu. Šetam u strahu da sam se izgubio i potajnoj nadi da jesam. Za to vreme se osećam više živim, brže zapažam stvari, a um i mašta mi bolje rade. Nepoznati gradovi nas prisiljavaju da gledamo. Od njih nesvesno dobijamo lekcije iz estetike i političke nauke. Kada svojim prisustvom odamo zasluženo priznanje nekoj zabačenoj ulici ili predgrađu, otvaraju nam se lepota i misterija sveta. U savremenim gradovima punim nebodera osećam se kao na filmu, a u starijim kao jedan od glumaca na jarko osvetljenoj ili zatamnjenoj pozorišnoj sceni.

Vitmen je pisao o gomili na Brodveju:

Kakve užurbane ljudske plime, i danju i noću!
Kakve strasti, dobici, gubici i zanosi plivaju tvojim vodama!
Kakvi vrtlozi zla, blaženstva i tuge te zaustavljaju!
Kakvi čudni, upitni pogledi – iskre ljubavi!
Požuda, zavist, poruga, prezir, nada, težnja!

Hodajući gradom postajemo kolekcionari lica od kojih neka pamtimo zauvek. „Svaki čovek, od najskromnijeg do najuzvišenijeg“, kaže Gete, „čuva tajnu zbog koje bi ga drugi omrzli kad bi je saznali“. Usuđujem se da dodam da bi nam se možda baš zbog te tajne dopao ili bi ga zbog nje zavoleli.

The New York Review of Books, 17.06.2015.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 22.06.2015.